DiDoNa
nedjelja, 19.11.2006.
evo me... again!!
opet sam tu, kao što znate netko mi je otkrio lozinku od bloga i sve mi je poremetio na starom blogu...
tu cu samo nastaviti pisati, jer nema svrhe da krenem s totalnog pocetka, neda mi se :)
ime je novo, i adresa je nova... hehe...
sad malo da nešto napišem!
jučer sam bila u Italiji, malo da mi guza puta vidi, a i nismo dugo bili.... malo sam se zaželjela.
bilo je sve u svemu dobro, malo sam bila pospana ali izdržala sam. u petak sam bila vani... bilo je jako dosadno, više mi se neda toliko izlaziti, ne znam zakaj, prije sam bila doslovno svaki dan vani ali sad, trebaju me vuci da bi izašla iz kuce malo u grad... radje odem sama prošetati po plazi navečer... da mi misli lepršaju...hehe ko zna kamo i ko zna s kim... lol
Jučer do sam se vozila u autu, gledala sam kroz prozr i padala je kiše, misli su mi odletjele daleko, na jednu kišnu predvečer prije otprilike tri godine...
bio je utorak, ja sam ucila njemacki, mama je bila nervozna i pomalo ljuta na tatu jer je cijeli dan u Rijeci i nema ga doma, kad ga je napokon dobila na mobitel, on joj je rekao da je imao sudar, a ona je pošizila, i rekla mu je da se požuri kući... nakon sat vremena došla je mamina frendica i njezin muž kod nas doma, ali tate nije bilo, nitko nije znao gdje je, nije se javljao na mobitel... mene je panika lovila jer sam slutila da se je nešto dogodilo, nismo smjeli reci niti sestri niti djedi da je tata imao sudar, ionako smo mislili da nije tako strašno, jer moj tata stvarno jako dobro vozi, ali izgleda da je malo popio (što inace ne radi, cak pije i bezalkoholnu pivu, i vjerovatno mu je udarilo u glavu)... već je bilo kasno i sestra i ja smo otišle spavati kod bake i djeda, a mama je cekala tatu... Baka je bila prestrašena i rekla mi je da nazovem tatu, ja sam ju poslušala i nazvala sam ga... a kad ono paf, ja kazem halo, on ništa, cuje se samo uzdisi i drhtanje, napokon kaze halo, ja tata što ti je i onda ga izgubim... necujem ga, tišina, počela sam plakati... baka me smirivala, i zvala je mamu... nikako se nisam mogla smiriti, mama i baka su ga pokušavale dobiti na mobitel, svi smo bili u panici, a jadni deda i Ana nisu znali što nam je, Ana je bila ljuta na mene i baku jer joj nismo ništa rekle, tata nam ništa nije znao reci gdje se nalazi samo da je u nekakvoj šikari, među drvećem... strašno ja sam bila toliko prestrašena, bojala sam se da ga više nikad necu vidjeti... zvali smo policiju, vatrogasce i prijatelje, svi su ga trazili, svugdje, pa cak i neki susjedi... i tako tri sata, prema Crikvenici, i prema Senju, i Klenovici... i napokon su kad mu je nestalo signala tražili prema Zagonu, Bateru i Ledenicama (sela iznad Novog)... neki vatrogasac je vidjeo plavu boju na drvetu, boju našeg auta, ali pored drveta bila je provalija, velika, duboka... i strma... bila je svega 20 m... sve smo drveće dolje, strašno... našli su ga... našli, rekla mi je mama u plaču kad sam ju nazvala... nije mi vieše ništa mogla reci jer je bila plakala, samo mi je rekla mamina prijateljica da se ne brinemo i da je živ... kako više nisam mogla, u placu sam zaspala sa bakom i sestrom na krevetu... ujutro kad me baka probudila bilo je 8 sati, ja sam ju pitala gdje je tata, ona je rekla da je u bolnici, i da je na intezivnoj... i da je dobro...ja sam ju pitala kad mogu kod njega a ona je rekla za par dana... opet sam se plakala...i kad sam ju pitala koliko je sati ona mi je rekla da danas ne idemo u školu...
uf... kako su mi misli skreule, opet su mi suze na ocima, jer ne znam da li bi izdrzala bez tate.. imao je sreće...
idem sada, dok nisam počela još nešto pisati....
pozdrav, pusa jednom dečku 
